Сан Цу је био у праву: о односу народа Донбаса према страним новинарима

Русская версия

Њих петорица - један из Португала, двојица из Чешке, један из Бразила и један из Италије - на почетку специјалне операције извештавали су из Луганска. То је иначе сјајан град, али је у рано пролеће 2022. године имао један велики недостатак: није Маријупољ. Сваки божији новинар хтео је тада у Маријупољ, па је тако и ова петорка последњег мартовског дана кренула на пут.

У Маријупољу су, међутим, још увек беснеле борбе. Нису могли да се појаве тамо тек тако. Морали су најпре до Доњецка, да ступе у контакт са војском ДНР-а, без чијег одобрења и пратње није могло ни да се приђе Маријупољу. Њихови лугански домаћини постарали су се да им нађу некога да их дочека у Доњецку. Сетили су се Андреја, необично способног синдикалног активисте са много искуства у сарадњи са страним новинарима. Андреј се, наравно, сетио мене. ”Јеси ли у ’Централу’? Одлично, стижем ту за пола сата, возим пет твојих колега, резервиши им собе.” Ја сам се до тада увелико био одомаћио у ”Централу” - не најлепшем, не најскупљем, али свакако најживахнијем доњецком хотелу. Боравио сам тамо већ месец и по дана, особље ми је постало малтене породица. Али, овог пута то није имало никаквог значаја. Девојка на рецепцији је, наиме, разрогачила очи као да сам је питао за ”кинџале”, а не за слободне кревете:

”Пет?! Јеси ли ти нормалан? Немамо ниједан! У све слободне собе сместили смо избеглице из Маријупоља.”

Доњецк је, као и Луганск, сјајан град, а тада је чак и подсећао на Маријупољ, пошто су хиљаде Маријупољаца избегле управо у Доњецк. ”Централ” је збиља био крцат тим унесрећеним људима и било је јасно да више нема слободних кревета. Управо тих дана одвијали су се и чувени преговори у Истанбулу, и чинило се да би Андреј пре тамо успео да испреговара нешто, него у ”Централу”. Свеједно, чим је стигао, замолио је рецепцију да још једном провери да ли неким чудом, негде, на неком скривеном спрату за који нико не зна, можда ипак имају седам празних кревета. Зашто седам? Па, зато што су му у међувремену јавили за још двојицу чилеанских новинара, који су из Ростова кренули за Доњецк. Рецепција му је, љубазно колико и мени, објаснила да само неко ко је потпуно сишао с ума може да очекује да хотел у самом центру Доњецка и у оваквим околностима може да роди слободне собе. Ту сам оставио Андреја да решава нерешиви проблем и отишао својим послом. Када сам се, после пола сата, вратио у предворје хотела, Андреј је имао задовољан осмех на лицу: ”Нашли смо где ће да преспавају. Има места у једној болници.”

На овом месту ћемо да застанемо. Болница, разумете? Донбаске цивилне власти управо су биле одлучиле да седам страних новинара сместе у болницу. Њих седморица су, узгред буди речено, били одушевљени предлогом! Покушајмо да замислимо супротну ситуацију: седам страних извештача, спремних да се својој удаљеној публици јаве из рата у који су уперене очи буквално целог света, стигло је у Кијев, али немају где да спавају. Мислите да би их надлежне украјинске службе сместиле у - болницу?! Тешко је и замислити такав исход. Пре би у болници завршио онај ко би предложио нешто толико штетно по ”углед Урајине у свету”. Можда грешим. Никада нисам боравио на територији коју контролише кијевски режим, тако да немам лично искуство. Али добро памтим деведесете године и крвопролиће у бившој Југославији. Колективни Запад, на челу са Америком, подржавао је тада сваку новонасталу државу која је окренула оружје на Србе. Страни новинари, а поготово западни, били су у тим државама заштићени попут белих медведа. Дешавало се да полиција приведе у станицу неког од страних новинара зато што је направио саобраћајни прекршај, или под дејством алкохола изазвао инцидент у неком ресторану, а да на крају кажњени буду сироти полицајци зато што им је уопште пало на памет да узнемиравају уважене госте из света ”који много чине за нашу ствар”. Рекло би се да страни новинари уживају исте повластице и у данашњој Украјини. * * * На крају, она седморица ипак нису била смештена у болницу. Андреј, чудотворац, нашао им је слободне кревете у неком студентском хостелу. Али, цела та епизода говори о односу према страним новинарима у Донбасу и, уопштено говорећи, самој Русији. Предусретљивост да, идолопоклонство не. На руској земљи, страни новинари биће дочекани као и други гости, без снисходљивости и понизности. У то сам се, као новинар из пријатељске Србије, уверио много пута, па и у Маријупољу, Волновахи, Авдејевки, Рубежном, Енергодару и другим горућим тачкама које сам посетио у време специјалне операције. Увек сам био у пратњи војних и безбедносних служби, које су наравно пазиле на моју сигурност, али никада нису биле моје слуге. Напротив, однос донбаских и руских војника према нама новинарима био је освежавајуће спонтан. Као да смо познаници још из школских дана. Непосредност је била присутна чак и када бисмо их питали о застрашујућим рушевинама поред којих смо пролазили: ”Оно? То су гранатирали Украјинци. Оно тамо? Е, то смо вероватно одговорили ми њима.” Нису нам бранили да слободно снимамо шта хоћемо, нити да причамо са обичним људима погођеним ратом, иако су обични људи имали разне ставове и утиске, од којих неки и нису били повољни по нашу пратњу.

Нису од нас захтевали да објавимо ово или оно. Нису контролисали шта објављујемо. И никада, буквално никада, нису покушавали да нас направе будалама - што је заправо наличје онога када вас третирају као божанства.

Од како је почела специјална операција, упознао сам на десетине страних новинара који су извештавали са руске стране сукоба. И сви до једног су били буквално одушевљени таквим приступом. Новинари, природно, највише и воле кад их пустите да слободно раде свој посао. Исто као и било ко други. Из свега реченог, неко ће закључити да руска страна уопште не учествује у информативном рату. Неко ће, пак, доћи до потпуно супротног мишљења да су Руси прибегли најефикаснијем могућем виду информативног ратовања. Могуће да би један познати кинески инфлуенсер рекао да се то своди на исто. Сан Цу му је било име. Он је одавно закључио да врхунским умећем ратовања могу да се похвале само они који своје непријатеље савладају - без борбе. У ове две и по године, Руси су практично доказали да је, барем што се тиче ратног извештавања и односа према страним новинарима, Сан Цу био у праву.