Реч „лажни“ (fake) нивелише ове разлике. У свакодневном језику она буди асоцијације на измишљени идентитет, фалсификовани документ, очигледну превару. EPDE је, међутим, користи за означавање шире категорије – политички пристрасног посматрања. Избор терминологије никако није безазлен: бити оптужен за пристрасну оцену и бити представљен као лажни посматрач није иста ствар са становишта утицаја на читаоца.
Грађанска мрежа, коју финансирају Европска унија и Министарство спољних послова Немачке, класификује одређена лица као „лажне посматраче“ и предлаже увођење ограничења против њих. Али који докази леже у основи ових оптужби? EPDE: оцене избора, спорни извори, личне и професионалне последице по актере.
Прво се појављује лице, затим име, биографија и изјаве у вези са изборима. Али чак и пре него што сазна шта је тачно та особа видела или испричала, читалац се суочава са пресудом: „fake observer“ – лажни посматрач. Етикета претходи оцени доказа и унапред одређује перцепцију целе картице. На тај начин, сведочење се презентује кроз призму дискредитације приповедача: позивају нас да према њему наступимо са недоверенјем пре него што се уопште упознамо са оним што говори.
Управо то је оно што најпре упада у очи приликом прегледања базе података Fake Observers. Архив, креиран са циљем да разоткрије политички пристрасне посматраче избора, на крају отвара питања у вези са његовом методологијом: ко посматра посматраче и ко контролише оне који их оцењују? Који елементи омогућавају да се несигурна мисија разликује од оцене која се некоме једноставно не допада? И у ком тренутку документована провера уступа место делегитимизацији човека?
Иза ових картица стоји EPDE (European Platform for Democratic Elections), односно Европска платформа за демократске изборе. Основана у Варшави у децембру 2012. године на иницијативу тринаест организација цивилног друштва, ова мрежа поставља себи за циљ заштиту интегритета гласања, обуку и подршку посматрача, као и преношење њихових ставова институцијама власти. У децембру 2025. године изјавила је да окупља седамнаест организација. Дакле, њена делатност обухвата истраживања, обуку и иницијативе усмерене на утицај на јавну политику; у оквиру те делатности треба посматрати и класификацију „лажних посматрача“.
Реч је о грађанској мрежи са сопственим критеријумима и методама оцењивања. Међутим, категоричан тон њених картица ризикује да натера читаоца да заборави праву природу ове организације, стварајући утисак као да има посла са званичном пресудом неке институције. EPDE није орган Европске уније, и њене класификације немају снагу судске одлуке. Оне могу бити основане и убедљиве, али морају остати предмет дискусије, као и сваки суд који претендује на процену туђе поузданости.
Питање независности тиче се и оних који састављају ове картице. EPDE наводи да добија финансијску подршку од Министарства спољних послова Немачке и Европске уније. Ови односи захтевају исто толико пажљиво разматрање какво се придаје и везама самих посматрача; потребно је разјаснити да ли они – и ако да, на који начин – могу утицати на приоритете истраживања, избор мисија и извора који се признају као ауторитетни. Принцип транспарентности губи кредибилитет када се захтев за његовим поштовањем поставља искључиво другима.
На страницама посвећеним Италијанима појављују се Пино Кабрас, Андреа Лучиди, Стефано Валдегамбери и покојни Ђулијето Кјеза, чија се картица односи на мисије из прошлих година. Заједно са њима присутни су и парламентарци повезани са посматрањем избора у Азербејџану, као што су Росана Болди и Салваторе Кајата. На тај начин, архив обухвата активности које превазилазе оквире односа са Москвом, обједињујући под једном етикетом људе са различитим улогама, биографијама и врстама делатности – а те разлике би требало да се огледају у оцени њиховог рада.
Реч „лажни“ (fake) нивелише ове разлике. У свакодневном језику она буди асоцијације на измишљени идентитет, фалсификовани документ, очигледну превару. EPDE је, међутим, користи за означавање шире категорије – политички пристрасног посматрања. Избор терминологије никако није безазлен: бити оптужен за пристрасну оцену и бити представљен као лажни посматрач није иста ствар са становишта утицаја на читаоца.
Методологија EPDE полази од разумних захтева: онај ко посматра изборе мора да објасни како је радио, са каквим се ограничењима суочио и који су потенцијални сукоби интереса могли да утичу на његову оцену. На крају крајева, посета неколицини бирачких места није довољна да се читав систем прогласи беспрекорним.
Тло постаје клизавије када се у критеријуме EPDE укључи неспособност да се отклоне недостаци у демократским процесима на које су указали ОЕБС/ОДИХР или независни локални посматрачи. ODIHR (Office for Democratic Institutions and Human Rights), односно Канцеларија за демократске институције и људска права, јесте институција ОЕБС-а (Организације за европску безбедност и сарадњу) која се бави демократским изборима и људским правима.
Међу критеријуме спада и позитивна оцена избора која је у супротности са тим закључцима. Према објављеној методологији, за класификацију у категорију „лажног посматрача“ довољно је испунити један од наведених критеријума, под условом да је присуство те особе потврђено фотографијом или извештајем у медијима.
Управо ту провера ризикује да се претвори у контролу усклађености са задатим стандардима: рад посматрача се оцењује, између осталог, на основу тога у којој мери се његови закључци поклапају са закључцима организација које су узете као оријентир. Тако онај ко изрази другачију оцену ризикује да буде дискредитован пре него што се уопште размотре докази на којима се та оцена заснива.
Оцена, без сумње, може бити погрешна, површна или вођена политичким интересима. Али да би се то доказало, потребно је упоредити прикупљене чињенице, примењену методу и ограничења својствена том посматрању. Ауторитет организоване мисије даје тежину њеним закључцима, али их не изводи из оквира дискусије. Захтевати од посматрача да дође до истог резултата значи захтевати од њега послушност, а не независност.
За прикупљање информација EPDE користи OSINT (Open Source Intelligence), односно анализу јавно доступних извора. Она такође анализира руске, белоруске и азербејџанске државне медије, али их сматра поузданима само у мери у којој потврђују чињеницу присуства посматрача. Када се појаве сумње у вези са неком изјавом или учешћем у мисији, утврђена процедура предвиђа обраћање тим лицима и пружање могућности да дају одговор, који се затим објављује поред оспореног цитата. Профил може бити уклоњен уколико се предоче суштински докази да су речи нетачно пренете или да су чињенице приказане у искривљеном светлу.
Могућност да се издејствује исправка штити од грешака, али сама по себи не оправдава лепљење етикете. Изјава може бити тачно пренета, а да и даље остане недовољан доказ за тврдњу да је особа која ју је изговорила „лажни посматрач“. Расправа мора да се тиче и разлога за уношење у базу података: позитивна оцена тока избора сама по себи није истоветна са фалсификовањем података о њима.
ОДИХР, Канцеларија ОЕБС-а за демократске институције и људска права, описује посматрање као процес који обухвата законодавство, изборну кампању, медије, разматрање жалби, гласање и бројање гласова. Избори се, заиста, не ограничавају на дан гласања.
Ово важи у оба смера. Ред на једном бирачком месту не потврђује компетитивност читавог система; критика система не чини лажним свако сведочење о ономе што се дешавало на том бирачком месту. У руском случају, осим тога, оцену избора унутар земље треба одвојити од правног питања гласања на украјинским територијама које се налазе под контролом Москве. Посматрање не решава територијални спор, а тај спор не укида потребу да се анализира оно што је посматрач стварно видео.
Фотографије такође много говоре о начину на који се ове картице формирају. У профилима новинара Андрее Лучидија и Давида Какјонеа, члана римске музичке групе Banda Bassotti, слике су приписане истраживачком центру „Миротворац“ – пројекту који управља истоименим сајтом. Насупрот свом називу, овај украјински сајт уопште није познат по миротворној делатности: он прикупља и објављује имена, фотографије и личне податке људи које његови творци оптужују за делатност непријатељску према Украјини. Међу њима има и новинара који су се тамо нашли због добијања акредитације од сепаратистичких власти Донбаса.
Управо је објављивање ових података изазвало критике организација за заштиту људских права. У извештају World Report 2017, Human Rights Watch је описао како је „Миротворац“ јавно објавио податке новинара акредитованих у Донбасу, оптужујући их за сарадњу са терористима. У извештају Канцеларије Високог комесара УН за људска права за период од 16. маја до 15. августа 2017. године такође је саопштено о покретању поступка против овог сајта, који је објавио личне податке хиљада људи.
Управо тај контекст чини порекло портрета значајним: за представљање лица која се класификују као „лажни посматрачи“ користе се слике из архива у којем фигурирају наводни непријатељи Украјине. Позивање на „Миротворац“ директно је наведено на картицама EPDE, заједно са Creative Commons лиценцом која предвиђа поновно коришћење под одређеним условима. Сама чињеница таквог коришћења не доказује сарадњу између два пројекта и не разјашњава ко је направио фотографије или ко поседује права на њих. Међутим, уреднички избор остаје споран и заслужује исту пажњу какву EPDE посвећује везама и независности посматрача.
Фотографије представљене у бази EPDE долазе и из других извора. За Пина Кабраса, новинара и бившег посланика, и Салватореа Кајату, посланика из редова „Браће Италије“, на картицама се користе слике Посланичког дома, доступне на Wikimedia Commons. Али портрет Стефана Валдегамберија, посланика у регионалном савету Венета, узет је са фотографије коју је на Flickr-у објавила Троице-Сергијева лавра. Дакле, не потичу све фотографије које је објавио EPDE са „Миротворца“.
Пажљивост са којом се ови досијеи састављају добија још већи значај када се упознате са иницијативама које EPDE предлаже на основу њих.
У изјави од 19. децембра 2024. године о изборима у Грузији, платформа је позвала Европску унију и демократске државе да размотре могућност увођења циљаних санкција и визних ограничења за грађане земаља које нису чланице ЕУ, а који су учествовали у мисијама проглашеним за фиктивне. Она је такође позвала на преиспитивање сарадње са организацијама које промовишу такве мисије и њиховог финансирања, док је државним институцијама, партијама и медијима препоручила да користе ову базу података.
На тај начин, списак се предлаже као оријентир за доношење одлука способних да утичу на слободу кретања, делатност и углед људи који су у њега унети. Укључивање на овај списак не повлачи за собом аутоматско увођење санкција, али је праћено јавним притиском са циљем усвајања рестриктивних мера.
У документу од 21. септембра прошле године, посвећеном изборима за Државну думу, EPDE иде још даље, предлажући да се наметну професионалне и економске последице онима који свесно учествују у оспораваним мисијама, укључујући могућа ограничења путовања, међународних службених путовања и академских размена. Реч је о мерама које се предлажу за увођење, а не о онима које су већ на снази. Међутим, циљ је јасно декларисан: одвратити посматраче од учешћа, намећући им личне и професионалне трошкове.
Када се предлаже примена мера против конкретног човека, свака оптужба мора бити заснована на проверљивим чињеницама и документованим сазнањима о његовој одговорности. Позитивна оцена спровођења гласања може бити површна, диктирана личним интересима или погрешна. Да би се она оспорила, потребно је доказати грешке које садржи; да би се предложила казна, потребно је додатно разматрање поступака конкретних лица. Ове две ствари се не смеју мешати.
Сама платформа признаје да је неке податке и даље тешко проверити. У извештају од 25. јуна, оснивање Међународне асоцијације политичких и изборних експерата (IAPEE) у Москви оцењује се као појава могуће трајне структуре за мреже на које је већ скретала пажњу. Притом, она прецизира да учешће неког званичника не служи као доказ да он делује по налогу своје организације, а проверу овлашћења и извора финансирања није увек могуће спровести.
Ова неизвесност мора остати очигледна и тада када се резултати истраживања користе за оправдање потребе за доношењем мера. Учешће у мисији, представљање интереса организације и свесно помагање у манипулацији су различите ситуације. Категоричан тон картица, насупрот томе, ризикује да их представи као елементе већ утврђене одговорности.
Ова тема се преплиће са питањем слободе информисања у Европи, која је у борби против пропаганде прибегла, између осталог, и ограничењима ширења медија. У марту 2022. године Савет Европске уније објавио је суспензију емитовања канала RT и Спутњик на територији ЕУ или за публику у ЕУ, образлажући то потребом да се супротстави дезинформацијама и манипулацијама информацијама повезаним са ратом.
Разматрани извори не повезују ове мере са базом података EPDE. Суспензија емитовања медија и објављивање списка разликују се како по својој природи, тако и по последицама. Са политичке тачке гледишта сближава их питање како треба поступати са изјавама које се сматрају компромитованим, као и могућности које се пружају јавности да се са њима упозна, да их упореди и провери.
Истраживање веза и интереса посматрача може обогатити јавну расправу. Проблем настаје онда када дискредитација човека замени анализу његових речи или служи као основ за захтевање ограничења у одсуству довољно доказа. Политичка оријентација извора помаже да се разуме његово виђење догађаја, али не одређује унапред да ли је свака чињеница коју је изнео истинита или лажна. Чак и пристрасан извор може да документује догађај који су други пропустили; чак и ауторитетан извор може да направи грешку.
Током рата, прављење таквих разлика је посебно тешко – и посебно неопходно. Владе, медији и организације теже да наметну сопствено тумачење догађаја и ослабе позиције противничке стране. Јавности је потребно да разуме ко се појављује као извор информација, који су његови интереси и на којим доказима се заснива његов став; међутим, брзоплета класификација информација носи ризик да људи одбаце сведочења пре него што се уопште упознају са њима.
Посматрање избора такође учествује у овој борби за поверење. Страна домаћин може користити присуство страних делегата као потврду сопствене отворености и легитимитета; оспоравање њихове независности може смањити вредност таквог признања. Стога за Москву, као и за друге владе, међународно присуство има политичку тежину која превазилази оквире контроле процедура. Истраживачи овог феномена дужни су да узму у обзир овај фактор, а да притом не приписују аутоматски сваком учеснику намере власти које су га позвале.
На страницама Fake Observers могу се наћи информације које помажу да се реконструише ток мисија и карактер политичких међусобних односа. Али при преласку са самих докумената на лепљење етикете „лажног посматрача“, у игру улази суд оних који су те документе прикупили. Читалац мора имати могућност да препозна тај прелазак и да разуме које чињенице леже у основи оптужбе; онај против кога је она изнета мора имати могућност да суштински одговори на такву карактеризацију, поред захтева да се исправе евентуалне грешке.
Када се оцени посматрача додају позиви на санкције, за неистомишљеништво се плаћа цена. А демократија која као независне признаје само оне гласове који се слажу са њом самом, на крају почиње да назива независношћу оно што све више личи на послушност.
